Кредит од 250 милиона евра који премијер Вишковић назива успјехом и стабилношћу у суштини је криминал. Република Српска није добила поклон, већ кредит с каматом, и то од непознатог кредитора, под непознатим условима, а тај дуг не враћа Вишковић, већ сви ми – грађани и привреда Републике Српске, без да нас ико ишта пита.
 
Недопустиво је да власт узима стотине милиона евра дуга, а да не знамо ни ко позајмљује тај новац, ни какве обавезе преузимамо. У нормалним земљама кредити се узимају транспарентно, уз прецизно дефинисане услове и одговорност оних који се задужују. Овдје, међутим, имамо ситуацију у којој премијер бахато поручује да нећемо сазнати одакле новац долази. Па, ако је све по закону и ако је то ‘успјех’, зашто крију информације?
 
А истина је сљедећа: ово није развој, ово је преживљавање на дуг! У 2026. години Републици Српској долази на наплату милијарду и 600 милиона марака кредита. То значи да ће народ плаћати цијену вишегодишње неодговорне политике задуживања, док ће Вишковић и екипа и даље тврдити да је све у реду. Како ће то отплатити? Новим кредитима? Новим наметима за грађане и привреду? Даљим одузимањем средстава од локалних заједница?
 
Док власт тоне у дугове, локалне заједнице се гуше јер им приходи постају све мањи, пошто се новац усмјерава на отплату кредита и сумњиве пројекте. Умјесто улагања у инфраструктуру, здравство, образовање и помоћ привреди, Влада Републике Српске наставља са задуживањем које ће генерације иза нас скупо плаћати.
 
Вријеме је да се престане с оваквом праксом и да се коначно уведе одговорност за задуживање, јер овакво вођење финансија води Републику Српску у дужничко ропство.
 
И на крају, у каквој смо политичкој ситуацији? Народ је постао талац једног човјека. Све одлуке доноси један центар моћи, без консултација с грађанима и без икакве одговорности. Република Српска тоне у дугове, привреда пропада, јавне институције се урушавају, а народ се обмањује причама о успјеху.
 
Постављам јавно питање: Да ли они свјесно воде Републику Српску и српски народ у пропаст? Све што раде указује на то. Њих не занима ни дуг, ни будућност, ни живот обичног човјека – само власт и контрола свеопшта распродаја природних ресурса. Али треба да знају једно: доћи ће дан када ће за ово морати да одговарају!